Академик
ДР РАТО НИНКОВИЋ
Др Рато Нинковић рођен је од оца Милоша и мајке Јелке 4. јула 1952. године у селу Хасанбеговци, општина Гламоч, срез Бања Лука, Република Босна и Херцеговина, држава Југославија. У основну школу полази 1958. године у селу Брајићи, које се налази поред села Хасанбеговци. После два месеца школовања, исти разред наставља у селу Црни Врх где је рођена његова мајка Јелка. Отац Милош, следеће 1959. године, пресељава породицу у село Угриновци у Срему код Београда где он наставља школовање. Када је завршио четврти разред, у основној школи ”Станко Марић” у Угриновцима, Нинковићеви родитељи се настањују у селу Батајница и ту завршава следећа четири разреда основне школе ”Бранко Радичевић”.
Др Рато Нинковић и данас живи у породичној кући у селу Батајница, које је у међувремену административно постало Београд - Земун, и има око 60.000 становника.
У Образовном центру ”Змај” у Земуну, од 1967. до 1971. године, Нинковић завршава Машинско-техничку школу. У то време та средња школа добија плејаду младих, амбициозних професора, који ће свој ентузијазам и знање несебично пренети на бројне генерације својих ученика. У организацији Министарства просвете, на тестирању знања ђака из математике и машинских елемената 1971. године, једини кандидат који је тест из математике урадио сто посто тачно био је - Рато Нинковић. Тим резултатом он скреће пажњу на себе не само својих професора већ и руководства чувене земунске фабрике ”Змај” која његов дипломски рад пужног транспортера за сипкасте материјала убрзо уводе у редовну производњу.
Вишу машинско-техничку школу, производни смер, завршава у року у земунском Машинском школском центру ”Нада Димић” и стиче звање – ИНЖЕЊЕРА.
Обавезни војни рок, 1974. и наредне године, служи у касарни ”Маршал Тито” на Јакушевцу у Новом Загребу, у граду Загребу, сада држави Хрватској. Био је у 144. пешадијском пуку, 128. понтоњерском батаљону. У њему Нинковић, у оквиру вода везе, обавља војничке задатке радио-телеграфисте друге класе. Сећа се:
- У оквиру Центра везе радила је и једна аматерска радио-станица, YU2CCP, омиљено састајалиште нас везиста. Највећа срећа за нас војнике-везисте била је она, када смо на војној вежби на терену, и када ноћу док одмарамо са радио-уређајем од 15 вати, успоставимо аматерску везу са радио-аматерима који се налазе на источној обали Бразила”.
После војниковања пријављује се на Машински факултет у Београду како би наставио школовање. Да би могао да упише трећу годину редовних студија Нинковић је морао, одмах у јануарском испитном року, да полаже четири диференцијална испита (отпорност материјала, машинске елементе, математику два и механику-динамику). И успева: у септембру 1976. године уписује Машински факултет – смер термотехника.
Упоредо са редовним студирањем, преко омладинске задруге, ради у ”Машинопројекту” на пројектовању (нострификацији документације) дизаличног система високе пећи Зеница 2. Поред овог предузећа, ради и у ”Унионинвесту”, на Новом Београду, на пројектовању вентилације војних база у Ираку.
По завршетку Машинског факултета у Београду 1979. године на истом наставља последипломске студије, код ментора професора др Бране Ђаковића, које је одслушао и све испите положио у року.
Без иједног дана чекања на бироу рада, а по завршетку студија, запошљава се у предузећу ”Хидропројекат” у Београду. Ту наставља да се бави пројектовањем, надзором над изградњом објеката, инжењерингом и консалтингом. За десет година рада др Рато Нинковић је, само у овом предузећу, имао више од педесет изведених објеката. На пример, као одговорни урбаниста потписао је и урадио урбанизме топлификације грејног подручја топлане Дунав, десне Савске падине и Светосавског платоа у Београду, главни пројекат топловода од топлане Дунав до Народне банке у Немањиној улици, који је, тренутно, и најдужи градски топловод на Балкану. Уз то, тих година, ради и на пројектовању и изградњи пумпних станица, индустријских цевовода, котларница, подстаница, инсталација централног грејања, водо захвата, хлорисања и флорисања вода, фабричких процесних постројења... Посебно се истичу и његови ауторски радови на софтверу за грејање, вентилацију и топловоде а који су били први те врсте у тадашњој Југославији.
- Радили смо на компјутеру ”Комодор 64”, у програмском језику бејзик. Те 1986. године колеге Миле Ђаковић, Аран Теодорчевић и ја радили смо нешто тада потпуно ново, незамисливо, СОФТВЕР за грејање, вентилацију и топлификацију. Први пројекат који је урађен помоћу нашег софтвера било је стамбено насеље ”Блок 24” на Новом Београду - каже др Нинковић и наставља:
- Године 1986. наш закон је дозволио допунску радну активност… Са колегом др Љубомиром Јацићем, као први такав случај у Србији, у Пожаревцу, региструјем допунску делатност за све оно што нисам радио у друштвеном сектору. Та ”допунска делатност” звала се ”Нинцопрој” и радила је до 1990. године када је, крајем те исте године, прешла у ”РАР доо”. Закон ме је тако, крајем осамдесетих, практично натерао да покажем сву своју мултидисциплинарност и све оно што сам знао из других области, где је дошло до изражаја моје школовање на вишој школи – производни смер.
Тих година почело је велико интересовање за допунску делатност, дата је шанса приватном бизнису. Како започети добар посао, најједноставније је супституисати увозне производе, позната је технологија производње а постоји разрађено тржиште. Било је велико интересовање за супституцију увозних производа из области обојене металургије. Постављају пројектни задатак, тржишне оријентације, којим се тражи супституција увозних производа домаћим, оних производа који у себи имају калаја, новим материјалима. Нови домаћи производ мора имати боље физичко-механичко-триболошке карактеристике од увозног производа а и цена мора бити тржишно прихватљивија.
- Био је то изазов вредан вишегодишњег институтског рада. Први производ за који смо почели да тражимо замену била је калајна бронза. Металуршки је постојала основа за такво решење, али технолошки постићи задати пројектни задатак за мене је био прави изазов, а да се не копирају патентна решења других - сећа се др Нинковић и појашњава:
- Моја сарадња са двојицом тада врхунских експерата у својим областима, др Ђорђем Милосављевићем и Миланом Гладом, дала је резултате. Наша сарадња на више од тридесет ауторских решења из разних области енергетике, хидраулике, технологија добијања, изнедрила је технологију за решење овог пројектног задатка. Растући-танкозидни-хладњак водом хлађен, са усмереним градијентом очвршћавања, дао је да структура одливка до хладњака буде високих механичких особина а структура до језгра високих триболошких карактеристика.
Према речима др Нинковића управо та технологија методе добијања је изнедрила СРПСКУ БРОНЗУ РАР у три апликације 12, 27 и 35, од којих су прве две доживеле своју индустријализацију и тржишну верификацију.
Наиме, СРПСКА БРОНЗА је заштићена и на нашем и на евроазијском тржишту преко патентних завода Србије и Русије. Истовремено, СРПСКА БРОНЗА је изнедрила неколико доктора наука и овај значајан пројекат још финансира Министарство науке Републике Србије.
Прва признања за нове технологије, СРПСКА БРОНЗА добила је 1992. и 1993. године. Уједно, била су то и прва признања приватном сектору нове вишестраначке Србије. Али, да појаснимо…
- СРПСКА БРОНЗА је металуршко-технолошки потпуно нов материјал у односу на до тада познате стандардне калајне, олово-калајне, алуминијумске и друге БРОНЗЕ. По свим аспектима, она је, у радном процесу, квалитетнији материјал, има мањи коефицијент трења, мањи коефицијент хабања, дужи век трајања, али је и јефтинији производ - прецизира др Нинковић.
СРПСКА БРОНЗА је 2012. године на изложби патената ”АРХИМЕДУС” у Москви добила златну медаљу, а пре тога, у Бриселу, диплому и орден, GRAND PROMERITUS, које додељује ICEPEC за промовисање изумитељства. Ова два међународна признања за др Нинковића су најважнија, иако је за свој научни и изумитељски рад, како у земљи тако и у иностранству, примио и многа друга признања и награде.
Но, овде није крај. Овде је, у ствари, тек почетак усавршавања овог система, односно отварања ка потпуно новој методи поступка прорачуна у области машинских елемената. Јер, студенти Машинског факултета у Београду, изучавајући материјале за клизне лежајеве, код професора др Радивоја Митровића, уче и о СРПСКОЈ БРОНЗИ.
Подручје СРПСКЕ БРОНЗЕ је отворило потпуно нове непознанице за нови научноистраживачки рад, а нарочито у области композита. Област привредне применљивости овог Нинковићевог изума је толико широка да се сама препоручила као конструктивни материјал који инжињери и пројектанти могу примењивати у најширем спектру.
После добијања Београдских признања 1993. године почела је интезивна сарадња на триболошким верификацијама квалитета СРПСКЕ БРОНЗЕ са професорима др Александром Рацом и др Мирославом Бабићем.
- Цењени професори су, сигурно, били и остали најеминентнији стручњаци у области трибологије у ондашњој Југославији и данашњој Србији. Код њих сам и магистрирао (на тему ”Цинк-алуминијумске легуре као трибоматеријал за клизне лежајеве”) и докторирао (на тему ”Утицај технологије добијања на триболошке карактеристике цинк-алуминијумских легура”). Више од десет мојих објављених научних радова, магистратура, докторат, монографија и још четири моје објављене књиге, последица су мог студијског рада са др Александром Рацом, др Мирославом Бабићем и др Радмилом Грозданић - наглашава саговорник.
Године 2009. СРПСКА БРОНЗА излази на руско тржиште и почиње њена производња у Владикавказу, у Северној Осетији, као први наш ”ноу-хау” који је Србија - продала иностранству.
Наредних година, 2010. и 2011, са Драганом Јаћимовићем, др Нинковић је радио на изради софтвера за јавне набавке који добија тржишну марку под именом ”МОМЕНТ 2011” и који заштићују код Патентног завода Србије као ауторско дело. Овај совтфер је предвидео потпуно сузбијање корупције, као и могућност организовања картела у јавним набавкама. Овим софтвером обезбеђена је апсолутна контрола и упоредивост свих учесника јавних набавки у Србији, по различитим тендерима.
Уз све претходно речено, др Рато Нинковић се бави и друштвеним радом. Почетком осамдесетих био је председник Феријалног савеза Београда и члан председништва Феријалног савеза Југославије. Крајем деведесетих председава Саветом за приватни бизнис Привредне коморе Југославије, члан је њеног управног одбора и управног одбора Привредне коморе Србије.
Др Нинковић је остао упамћен у јавности и по свом ангажовању и медијским наступима у Унији послодаваца. Био је, најпре, потпредседник Уније послодаваца Југославије (од 2000. до 2004), а потом и председник Уније послодаваца Србије, од 2004. до 2008. године. Био је члан Социјално економског савета Републике Србије, од њеног оснивања 2001. до 2008. године. Био је члан управног одбора Националне службе за запошљавање Републике Србије и управног одбора ПИО Фонда занатлија у коме су чланови управног одбора, својим одлукама и радом, зарадили на тржишту око 45 милиона долара.
Др Рато Нинковић је, од самог почетка, био ангажован у раду Српске академије изумитеља и научника (САИН). Подсетимо, на положају председника САИН-а академик др Рато Нинковић био је од 2007. до 2013. године. Сада обавља функцију једног од потпредседника Академије.
......
Контакт:
Др Рато Нинковић
Моб: +381 60 0209721, +798 88082331
ел. пошта: