Академик
ВЕЉКО МИЛКОВИЋ
Вељко Милковић рођен је 1949. године у Суботици (Србија) и од 1952. године живи у Новом Саду где се школовао и студирао историју. Поред занимања за прошлост, бави се истраживањем, проналазаштвом, иновацијама, изучавањем историје проналазака, футуристичким пројектима, писањем... Поседује око 114 проналазака, од тога четрдесетак објављених проналазака од којих су неки у вишегодишњој примени и 29 одобрених патената. Написао је 12 књига које су преведене на више светских језика и на основу којих је до сада снимљено неколико играно-документарних филмова.
На основу његов рада, истраживања и књига које написао, урађено је више научних радова као и семинарских, дипломских и магистарских радова. Такође за свој вишедеценијски рад добио је бројна признања у земљи и иностранству између осталог и два звања академика 2006. године. ДВОСТЕПЕНИ МЕХАНИЧКИ ОСЦИЛАТОР - проналазак Вељка Милковића - уједно је 2006. године проглашен и за једну од 100 најбољих енергетских технологија у свету од стране New Energy Congress (САД).
Идејни је творац САМОГРЕЈНЕ ЕКОЛОШКЕ КУЋЕ и већег броја еколошких иновација које се налазе у вишегодишњој примени. По његовим нацртима изграђено је више таквих еколошких кућа у Новом Саду, Сомбору, Зајечару, Љигу... Учествовао је на тридесетак научних скупова из области енергетике и екологије, а суделовао је и у више научно-истраживачких пројеката.
Председник је Секције за еколошке иновације и идејни творац ”Изложбе еколошких иновација”, при Друштву ВРЕЛО из Новог Сада и члан је Друштва за популаризацију науке - Нови Сад као и оснивач и члан Удружења научних истраживача из Новог Сада. Године 2006. постаје почасни члан Ars akademie из Новог Сада.
Као проналазач награђиван је у земљи и иностранству. Између осталог, 2002. године, за изузетан допринос и иновације у области екологије и енергетике, примио је "Новембарску повељу града Новог Сада" и исте године златну медаљу Новосадског сајма за проналазак - РУЧНУ ПУМПУ ЗА ВОДУ С КЛАТНОМ.
Од 2006. године постаје академик Српске академије иновационих наука из Београда у својству дописног члан (од 2009. и у својству редовног члана), а исте године и академик при Српској академији изумитеља и научника - САИН из Београда у својству редовног члана.
Једну од највећих афирмација за свој рад добија 2009. године када његова достигнућа бивају препоручена и у уџбенику за седми разред основне школе из предмета техничког образовања.
Велики је познавалац Петроварадинске тврђаве; све од 1960. године интезивно је истражује, а 1965. успева да дешифрује знаке за оријентацију на раскршћима и тиме открива правилности у подземном лавиринту кроз "стреласте", "Y" и "чекић Т" раскрснице. Таквим приступом успева у бржем и безбеднијем претраживању дубоког, 20 километара дугог подземља утврђеног Петроварадина.
Грађевински и еколошки пројекти инспирисани Петроварадинском тврђавом налазе се у примени: Самогрејна еколоска кућа, гљиварник, стакленик и пластеник са рефлектујућим површинама (саграђен је гљиварник за узгој буковаче код Ченеја и Петроварадина) и Пројекат "ШУМЕ ЗА ПРОИЗВОДЊУ ХРАНЕ - ЗАМЕНА ЗА ЊИВЕ" (које су у примени на више парцела у Војводини).
Од осталих проналазака и патената, такође, у примени се налази и СЕРИЈА УНИВЕРЗАЛНИХ АЛАТА, АУТОНОМНИ ПУЊАЧ АКУМУЛАТОРА (извлачи електрицитет из одбачених батерија и пуни акумулаторске батерије), РУЧНА ПУМПА ЗА ВОДУ СА КЛАТНОМ и АНТИ-ХЕМОРОИД СЕДАЛО (Даска за хемороиде) - медицинско помагало.
Од 1975. године библиотекар Срећко Дрк из Петроварадина ангажује га као водича за мање познате делове утврђења - посебно за подземне војне галерије.
Музеј града Новог Сада 1977. године додељује му захвалницу за "Свесрдну сарадњу на проучавању Петроварадинске тврђаве".
Крајем седамдесетих, као члан научно-техничке редакције, при Културном центру Новог Сада организовао је и водио запажене трибине о археологији и Петроварадинској тврђави, уз учешће академика проф. др Богдана Брукнера и проф. Милана Вранића.
Идеја о савременим земуницама као новим начинима становања даје му елан да до краја седамдесетих година одржи интезитет истраживања подземних галерија.
Године 1983. при Библиотеци "Владимир Назор" из Петроварадина, Срећко Дрк и Вељко Милковић оснивају "Клуб пријатеља Петроварадинске тврђаве".
Године 1997. најављује књигу "Мистерије Петроварадинске тврђаве", која је "заживела" у виду фељтона, скрипте и књиге. Тако је по први пут "попуњена празнина" у досадашњој литератури о Петроварадинској тврђави која се подземљем незнатно бавила. Занимљиво је да су многи новинари и аутори попут Живка Марковића, историчара, тврдили да подземне војне галерије представљају највећу атракцију Петроварадина.
Кроз бројна предавања и излете упозоравао на опасности, али и велики туристички потенцијал Петроварадина, Фрушке Горе, Срема и Средњег подунавља.
Најавио је капитална археолошка открића из палеолита на Петроварадинској тврђави као и у Средњем подунављу током јавних наступа, док су искусни археолози изјавили како се о томе "није могло ни сањати", те да је било "апсолутно ненадано"...
А догодило се и потврдило - кроз најновија археолошка открића из палеолита. На бројним јавним наступима, Милаковић је тврдио да је Средње подунавље колевка праисторије што се потврдило и кроз недавна археолошка открића европских научника. Такође, поседује јединствену и необичну археолошку збирку, а уз то, прикупио је бројне минерале и фосиле Подунавља као и остатке претходне цивилизације.
У свом истраживачком раду бавио се интензивно изучавањем појаве гравитације као и усавршавањем антигравитационих експеримената и с тим у вези антигравитационих погонских уређаја.
Последњих година, бави се истраживањем једностепених и двостепених механичких осцилација које представљају нови извор широко примењиве и еколошки чисте енергије и само на бази тога поседује 22 одобрена патената. Своје поље рада усмерио је на истраживање и практично искоришћење потенцијала двостепених осцилација и с тим у вези новог извора енергије на бази инерцијалних сила и гравитационог потенцијала.
Између осталог, поред открића нових механичких ефеката, успео је у својим експериментима да добије 12 пута више излазне енергије од уложене и у последњих десет година нико није аргументовано оспорио ова Милковићева мерења и истраживање. Таквим достигнућима Вељко Милковић утро је пут новим изазовима у физици у 21. веку што би могло да представља почетак нове велике научне револуције.
Поседује бројне прототипе и моделе као и идеје за разне високо ефикасне уређаје и машине. Током последњих година добио је бројна позитивна експертска мишљења, анализе, прорачуне и мерења везано за своје истраживање од стране страних и домаћих научника, физичара, професора, академика, инжињера, истраживача...
Све више се потврђује да се на бази Милковићевих проналазака може производити велики број практичних уређаја и тиме створити низ нових извозних производа који и те како могу поправити целокупну привредну ситуацију и тиме побољшати опште друштвено стање.
Двостепени механички осцилатор - проналазак Вељка Милковића - уједно је проглашен и за једну од 100 најбољих енергетских технологија у свету од стране New Energy Congress 2006. године.
До сада је објавио следеће књиге:
• "Соларне земунице - дом будућности", 1983.
• "Еколошке куће", 1991, штампано у четири неизмењена издања.
• "Шуме за производњу хране", 1992 - преведено на есперанто исте године.
• "Ка антигравитацији - компактна возила", 1994.
• "Антигравитациони мотор", 1996 - са упоредним преводом на енглески језик.
• "Перпетуум мобиле", 2001.
• "Петроварадин кроз легенду и стварност", 2001.
• "Петроварадин и Срем - мистерија прошлости", 2003.
• "Свет мистерија - нови погледи", 2004.
• "Петроварадинска тврђава - подземље и надземље" 2005.
• "Нови туристички потенцијали", 2006. и
• "Петроварадинска тврђава - космички лавиринт открића", 2007.
Поред тога објавио је и запажене фељтоне и скрипте:
• "Нискоенергетски живот", 1996.
• "Енергетски потенцијал речног залива" 1996.
• "Претходна цивилизација", 1999.
• "Мистерије Петроварадинске тврђаве", 1999.
• "Петроварадинска тврђава између легенде и стварности", 1999. и
• "Нестале цивилизације", 2000.
На основу проналазака, истраживања и књига које је написао до сада је снимљено неколико играно-документарних филмова: "Лагуми" (документарни филм, режија Стеван Рогуља, Радио-телевизија Нови Сад, 2005.), "Лице у стени" (играни филм, режија Марко Каћански, 2006.), а једну од главних улога имао је у документарном филму "Причати с природом - Причати с Теслом" (у режији Драгана Стојменовића, 2008.) поред бројних ТВ и радио прилога као и новинских интервјуа посвећених истраживањима и проналасцима описаних у његовим публикацијама.
Књиге Вељка Милковића преведене су и на више светских језика (енглески, италијански, есперанто).
Италијанско удружење "A.S.S.E. - Associazione Studiosi Scienze Eterodosse" (http://asse.altervista.org) и издавач часописа "Altra Scienza" превело је на италијански језик књигу Вељка Милковића "Анти-гравитациони мотор" и издало је у eBook формату јануарa 2007. године.
Књиге су му прихваћене поред домаћих и од страних реномираних библиотека, између осталог и од Конгресне библиотеке у Вашингтону, а његове публикације могу се наћи и у Британској библиотеци у Лондону, као и у Московској и Александријској библиотеци. Такође, његове публикације цитиране су од стране разних интернет енциклопедија и других извора података.
Пронашао је и решење како ублажити проблем "угроженог проналазача" коме прети ликвидација - па треба да објави тајну. Управо то, Вељко Милковић и чини кроз објављивање својих књига и публикација.
Контакт:
Tel: +381 (0)21 6366487
e-mail: